Otkad je izašao šesti studijski album „Nojeva varka“ iza kojeg stoji istaknuti glazbenik Marčelo, mediji ne prestaju pisati o njemu. O najnovijem se njegovom djelu piše gotovo samo u superlativima, a povodom njegovog posljednjeg albuma popričala sam s njim.
Marčelo je nekoliko puta davao intervjue za muzika.hr, a u ovom, on nije samo reper, već i pisac, urednik, koautor televizijske emisije “Perspektiva”, dok je usput angažiran i u kazalištu. Čovjek koji „živi u svom svijetu“ kako piše u njegovoj kratkoj biografiji, objasnio je zašto se nikad nije izjašnjavao kao reper, ima li Biblija veze s „Nojevom varkom“ i zaključio da našu jedinu Zemljicu trebamo čuvati jer parcele na Marsu neće biti jeftine.
Rap je oduvijek slao različite poruke društvu, a ti ih također šalješ. One su nerijetko kritizirajuće, no smatraš li da je tvoj „posao” kao jednog repera kritizirati društvo i time ukazati na probleme sadašnjega svijeta? Gledaš li na svijet u kojem živimo pesimistično ili optimistično?
Uvek moraš biti, što se kaže, oprezni optimista, inače sve gubi svrhu. A dugo me nije bilo u medijima kod vas, pa valja da samo damo kratak apdejt u uvodu: moj primarni posao zapravo je književnost; osim pisanja proze, tu je i televizijska emisija Perspektiva, koju već 7 godina radim s Edom, Remi i Branom iz Dubioze, a bavi se mladima u regionu; urednik sam svih edicija Dilana Doga za Srbiju, u izdanju Veselog četvrtka; saradnici i ja pomalo radimo i za teatar, poslednji takav poduhvat je aktuelna Šekspirova „Bura” u režiji Kokana Mladenovića; i tu je, naravno, društveni aktivizam, koji ponekad podrazumeva juriš na suzavce i pendreke (ili beg od njih, dakako).
Molim čitaoce da ovo ne shvate kao autohvalospev, pokušavam samo da objasnim sledeće: iako ne sporim kako mi se vokalni izraz zove, ja se niti deklarišem kao reper, niti ikad razmišljam o tome šta je i šta nije posao jednog repera; to, uostalom, i nema veze sa žanrom: u svakom se žanru i umetničkoj formi može pisati o apsolutno svemu. Ovaj društveno-kritički deo mog pisanja, to takozvano angažovano stvaralaštvo, dolazi samo iz jednog: iz neizdrža pred nekom uočenom nepravdom ili problemom. To je tako još od Aristofana. Ne mislim da je to umetnička dužnost, jer umetnost apsolutno može i bez toga, i čak je daleko univerzalnija kad je bez toga; ali u ovom trenutku, ovde i sada, bavljenje tim pitanjima smatram notornom građanskom i pre svega ljudskom dužnošću.
Album je vani, prema brojkama se čini da je dobro prihvaćen, a pjesma „JBG” prošla je milijun pregleda na YouTubeu u niti tjedan dana. Jesi li zadovoljan dosadašnjom reakcijom publike, ali i kritičara?
Beskrajno smo zahvalni publici i kritici, jer ovaj put smo istinski poginuli više no ikad ranije. Konceptualni album daleko je veći izazov nego „običan”, a ovaj je pride i najličniji do sada. To pomalo može da zaliči kao se obraćaš svetu s neke svoje planete, neka pomalo usamljenička stvar. Naročito je tako s prozom, muzika je u mom slučaju uvek bila timski rad i ekipna sinergija. Ali onda se desi ovo što se ovih dana desilo, i shvatiš koliko je ljudi zapravo na sličnim talasnim dužinama. To onda deluje kao da dajemo jednu lepu dozu nade jedni drugima, i to neke koja nije baš jalova i nije baš privid. Svakako lep osećaj. Hvala!
Izdanju su pridonijeli i različiti featovi. Kako si birao s kim ćeš i na kojoj pjesmi surađivati?
Tu takođe valja da malo pojasnimo: pravih featova je zapravo mnogo manje, jer većina pobrojanih saradnika u stvari su ljudi iz benda. To, dakle, nisu gostovanja, već samo navođenje koautora u naslovu pesama. Oni su domaćini: u prvom redu Nensi, Raid i Šljuka, a rame uz njih i naši muzičari Krumes, Drama, Fabry i Max, te Ministar Lingvista kao dopisni član (jer više ne živi u Srbiji). No, i među domaćima je trebalo odabrati ko je na kojoj pesmi, kome šta više leži kompozitorski ili vokalno, a tako i s našim dragim gostima, koje sam s jednakom pažnjom pokušao da rasporedim. Izuzetna je čast ukrstiti kreativnost s Indigom i Billainom, s Vukašinom Markovićem, sa SickPrimeom i Vladom Lalićem, s mojim zemljakom Cuparom, Dj Mrkijem, trubačem Ivanom Radivojevićem, s jednim nemalim brojem glumaca koje smo takođe uključili u ovo, s čitavim horom carica i careva na „Udahni”, a tu je i naša draga Luna, ćerkica mog drugara, na uvodu u „JBG”; to su sve fenomenalci koji bi se u suštini uklopili u bilo koji stvaralački zadatak, pa su bile slatke muke ipak doneti odluku ko će šta i ko će gde.
Naziv novog albuma „Nojeva varka” direktno aludira na slavnu biblijsku priču Nojeva arka (Noina arka). Koja je konotacija između jednog od najpoznatijih dijela Biblije i tvog albuma? Što tim naslovom želiš poručiti publici?
Biblijske priče su književno dobre, meni drage priče i izuzetno snažne metafore i simboli ugravirani u svest tolikog broja ljudi (nevezano za to jesu li vernici ili ne). Album je priča koja zapravo ne polazi od svog naslova, već do njega putuje celom radnjom i onamo stigne tek na samom kraju. Ideja je otprilike ovo: svako ko se pred današnjim svetom zatvori u svoj mikrokosmos na neki način postane Noje/Noa, jer pokušava da pregrmi ono što doživljava kao potop. Svi znamo takve ljude i ponekad spadamo u njih, jer ti sadašnjost – naročito ova naša – daje debele razloge za takav potez: povlačenje u sebe i svoje kružoke.
Međutim, ono što doživljavamo kao društveni potop neće nestati samo, neće nikad ako se svi povučemo. Album je priča o tome: ne možeš postati ravnodušan ako već nisi, ne može te biti baš briga „od sledećeg ponedeljka” (kao ono kad ostavljaš pljuge, pa sebi lažno obećavaš), jer će te ćutanje pred ovom količinom nepravde kojom smo okruženi pojesti iznutra. U tom smislu, „barka” je varka.
Možemo, zato, naslov da razumemo i kroz prizmu noja, ptice koja misli da je rešila problem ako nabije glavu u pesak. Takav sam period uistinu prošao i sam, i ovaj album to oslikava: od potpunog razočaranja preko obračuna sa sobom do pronalaženja nove volje i nade.
Dosta pjesama („Flešbek”, „Gost, „Dvadeset”) s novog albuma ima poprilično osobnu notu, no jesu li pjesme doista osobne ili je riječ o čistom plodu mašte?
Oduvek tvrdim da su sve priče ikada ispripovedane – istinite. Jer je nesumnjivo istinit osećaj koji u nama izazovu. Što se danas više nego ikad pojavljuje pitanje „je li taj film/knjiga po istinitom događaju” – to je zato što nas rijaliti era zatucava. Kad se s time počinjalo, ljude je valjda privuklo da vide taj „život bez maske i šminke, bez laži i foliranja”. Ali to nas nije primaklo istini. Primaklo nas je samo banalnosti i bukvalizmu. Otud se pojavilo i ono „nemoj mi filozofiranje, daj mi, brate, sirovo” – kao da je, zaboga, teže da se napravi sirovo, i kao da obrada ukida iskrenost. Ko tako misli, nek jede sirovo meso i živ krompir, jer su namirnice tada iskrenije. (smije se)
Pokušaću da objasnim na primeru pesme „Gost”: ako se neko pita jesam li zaista doživeo delirijum tremens prilikom koga sam sebe video dvostruko – naravno da nisam. To jeste metafora. Ali je obračun kojim se pesma bavi, sukob unutar mene, do tančina stvaran i u tačku tačan. Gost je, dakle, otelotvorena savest. Gost je pride stvaralac i idealista; domaćin je samo osoba, koja je u datom trenutku bila dobrano umorna od njega i gađa ga sve samim biografskim argumentima. No, uzmimo sada „Flešbek”: da li ta pesma u nečijim očima raste ili pada u zavisnosti od toga je li fikcija ili faktografija? Ako je fikcija, da li to znači da laže? Ako je faktografija, je li to opet THE istina ili pak samo moj doživljaj istine? Pokušavam da objasnim samo ovo: to pitanje šta je „stvarno” a šta nije u stvari nema nikakve veze s umetnošću i dolazi s drugog mesta, dolazi iz ove banalizatorske epohe koja nas sve truje svojim demistifikacijama.
U „Flešbeku” se vraćaš u 98./99., razdoblje svoje prve ljubavi. Smatraš li da se današnja mladež još uvijek bori s problemima koji su tebe mučili u devedesetima ili nas, mlade, danas muče neki drugi problemi?
Svakako imate i neke svoje, podrazumeva se. Ali imate i ove, jer ovi su oduvek tu: uvek će biti prvih ljubavi i prvih raskida, zar ne? Na žalost ili na sreću, to nikoga neće zaobići (smije se). Ovde je ta večna tema samo kalendarski obojena raznim „artefaktima” iz onog vremena, ali s emocijom i suštinom iskustva svako može da se poveže – naravno, ukoliko mu pesma kao pesma legne. To na stranu, ne valja ono što nam je donekle zajedničko, a nije tema ove konkretne pesme: moja generacija je proživela devedesete, i to jedva, a i dalje vas nismo spasli njihovih posledica, koje se i dalje osećaju. Verujem da vas to prilično guši i uzdam se da ćemo ih svi zajedno jednog dana koliko-toliko prevazići. Ali to će iziskivati zajednički iskreni napor svih nas, ma kako svi bili dobrano umorni od tih stvari.
Usto, govori se da na mladima svijet ostaje. Smatraš li da će kugla zemaljska kroz godine biti prepuštena dobrim ljudima? Kako gledaš na današnju mladež? Ostavljate li vi svi nama uopće kvalitetnu podlogu za nastavak života s obzirom na ubrzane klimatske promjene pred kojima mnogi samo zatvaraju oči?
Ma kakvi. Što reče divna Mira Furlan kada je, jedan od poslednjih puta, gostovala kod nas u Beogradu (na književnom festivalu „Krokodil”), svet zaista nije na najboljem mestu ovih dana. I u tome ima svačije odgovornosti, od sitnih nemara do velikih štetočinstava najrazličitijih vrsta. A kome će kugla biti prepuštena, kakvim ljudima, to je više pitanje za tebe, za vas. Hoće li novi naraštaji naučiti na našim greškama ili će ih ponavljati i koristiti nas kao alibi, princip „pa ni oni nisu bili ništa bolji”. Zaista nismo, nema šta. Ali vi zato zaista morate. Bolje bi vam bilo, jer parcele na Marsu neće biti jeftine.
Kad govorimo o trapu, činjenica je da je, osim što je jako slušan, također i dosta omražen zbog samih tekstova pjesama, autotunea i različitih drugih razloga. Kako ti gledaš na fenomen trapa? Smatraš li da je on svojevrsno propadanje glazbene kulture ili ipak nemaš hejterski stav prema tom žanru? Kako gledaš na današnju kulturu?
Pa mislim da svi moramo da učimo razliku između istinskog hejta i pukog „meni se to ne sviđa”. Evo, meni se to ne sviđa. Ni tekstualno, ni muzički, ni vokalno. Ali meni se to i ne obraća, nije ni pravljeno da se meni svidi, tako da je u tom smislu sve u redu, svakom svoje. Ili evo, da ilustrujem primerom. Na prošlom albumu imali smo prilike da ugostimo Mišu Blama, legendarnog džezera, i to se pokazalo posebnom privilegijom jer je nedugo potom, nažalost, preminuo, pa je ispalo da smo zakačili poslednju priliku da ga upoznamo. Nije to bilo samo studijsko snimanje, imali smo prilike i da razgovaramo uz čašu; jednom takvom zgodom, dok smo ćaskali o temama sličnim ovome što me pitaš, Miša je rekao: „Znaš kako, mene Ceca uopšte ne tangira. Jer, kako da ti kažem… gde ima Cece, nema mene, a gde ima mene, nema Cece.”
Regionalna scena neprestano stvara nova imena, a osim trapera, kojih je sve više, pojavljuju se i novi reperi. Pratiš li nove, ambiciozne mlade glazbenike svog žanra? Ako da, koji ti je novi reper posebno zapao za oko?
Probao sam već da objasnim da niti žanr prati mene, niti ja pratim žanr: svaki će vam reper reći za ovaj album da „to nije čist rep”, i reći će to za svaki prethodni, osim za prvi, i ja se potpuno slažem. Stoga uopšte ne bi bilo fer s moje strane da se petljam u takvo komentarisanje. Naletim povremeno na veoma talentovane ljude, i svakako držim palčeve svima da očuvaju tu vatru. Ali to odavno nije moja priča i rep nije ni peti postotak moje privatne plejliste, slušam potpuno druge stvari. Daleko od toga da ne poslušam kad neko od dragih prijatelja napravi nešto novo ili da mi nije milo kad neki novi klinci pokidaju, ali to je to.
Imam projekat s drugarom, mini album od 7 pesama, zove se Zaradsutra – i to je taj neki stari zvuk, no to je drugarski i sportski, da tako kažem, to je mahanje starim danima (da ne kažem mladosti, hehe), i toliko od mene što se baš žanra-žanra tiče. Sve ovo ostalo što bend i ja radimo biće „eksperimentalno” kao i do sada, kud god nas to odvelo, a na mojim ostalim frontovima biće prozno ili pozorišno.
Kad se okreneš iza sebe, možeš li reći da si zadovoljan svime što si glazbi pružio? Koji su planovi za dalje?
Pa znaš šta, svako bi ti rekao onu čuvenu moglo je i bolje, pa tako i ja, ali to zapravo nikad nije istina: da je moglo bolje, bilo bi. Svi bismo mi danas bolje napravili tu i tu stvar s tog i tog albuma, ali za trenutak u kom je nastala, to je sigurno bio maksimum tadašnje kreativne snage. Tako da nipošto nisam nezadovoljan. No uvek se valja nadati da najbolje tek dolazi, i u onome čime se baviš i inače u životu, jer u suprotnom – čemu sve? (smije se) Planovi su: postavljanje nove verzije koncerta, novi roman, zbirka poezije, odabrane stare pesme na pločama, novi album na ploči, pa Zaradsutra, pa objavljivanje celog saundtreka za „Buru”, pa… biće to veoma uzbudljiva godina, a tako i treba, jer smo svi izgubili onu prokletu 2020. Zato nam svima želim – novu godinu. Ništa više, samo napokon godinu koja bi izistinski bila nova.
