Magnifico: “Raditi s orkestrom je kao da jedeš domaću janjetinu bez aditiva”

Muzika.hr
1958

Slovenac srpskog podrijetla, Robert Pešut aka Magnifico, autor je muzike za filmove “Montevideo, Bog te video” i “Montevideo, vidimo se!”.

Nedavno je u kina stigao drugi dio “Montevidea”, pa smo povodom toga s Magnificom popričali malo o muzici iz filma, ali i njegovoj muzičkoj karijeri…

Odakle dolazi nadimak Magnifico?

Nije mi se moje ime činilo dovoljno spektakularno za ulazak u taj šareni svijet showbiznisa, prilično mi je dosadno i ime i prezime pa mi se učinilo da je bolje da se nekako drugačije zovem. Jedan košarkaš iz talijanske reprezentacije iz osamdesetih godina zvao Walter Magnifico i baš je bio neki nezgodan sportaš, imao je neki čudan šut i jako me nervirao, ali mi se jako dopadalo njegovo ime. On najvjerojatnije jadan ni ne zna da sam mu to maznuo.Bili ste u grupi U’redu i s njima ste snimili prvi album. Kako je onda došlo do razlaza i zbog čega?
To je bio moj prvi bend koji je počeo funkcionirati tamo negdje ’88. Bili smo u nekom pop fazonu, šta ja znam, neki bučkuriš svega i svačega, sad kad to čujem čini mi se blesavo. Kako se raspala Jugoslavija, tako smo se raspali i mi, a još smo imali ugovore i s Jugotonom i Sarajevom, i onda je sve išlo po zlu i raspalo se. Onda sam ja krenuo sam da preživim. Eto.Izdali ste 6 albuma u 12 godina…
Znam da nije nešto, šest albuma, ali jako dogo radim svaki album, sporo to ide. Gnojim mozak za svaku notu pa je zato sporo. Nemam nikakvih velikih svojih uzora, samo sam radio slušao, nisam nikad skupljao ploče, nisam ništa specifično slušao, nego sam slušao ono što se puštalo s radija i nešto bi mi se svidilo, a nešto ne.Bili ste na Euroviziji s pjesmom “Silvija”, imali ste hit “Hir aj kam, hir aj go”… jeste li očekivali da će te pjesme postati hitovi?
Naravno, svaki put očekuješ da bude hit, a onda kad očekuješ da bude hit pa to ne bude, to nije prijatno ni fino. Kad se dogodi da postane hit, onda ti poslije toga postane dosadno i htio bi još. I taj Eurosong i to sve, tamo smo odlazili jer nismo imali nekih boljih ideja… Jebiga, ipak je to nastup van lokalne bine. Ako sam već muzičar u životu, bilo bi grijeh da ne probam Eurosong. Mada je to neko smetlište muzike, al’ eto, ja sam muzičar.

Kakva iskustva imate s Eurovizije?
To je tako neki bizarni europski festival, s kojim ne znaš šta bi, mi smo to gledali i uglavnom smo se zajebavali s tim i kladili se tko je najveći kreten od svih ili tko će biti prvi ili zadnji. Muzika je tamo najmanje bitna. Tu i tamo nekad pobijedi neka super stvar od nekih ‘očajnika’ kao što smo mi (smijeh). Ali nije to moj svijet muzike. To je jedna priredba na koju moraš ići jednom u životu ako si muzičar.

Surađivali ste i sa Sestrama, bili u bendu Turbolentza…
Sestre su transvestitski trio s kojima sam išao na Eurosong. Sa Sestrama sam pobijedio na lokalnom izboru i otišli smo u Estoniju. Turbulenza se zvao moj bend jer se tako zvala i naša mala izdavačka firma koja je propala.

Muziku podržava

Radili ste i muziku za filmove…
Radio sam za film “Stereotip” 1997., za “Prepisani” 2010. pa za “Montevideo 1 i 2”. Radio sam jako puno muzike za slovensko narodno kazalište…

Kako je došlo do suradnje s Draganom Bjelogrlićem?
Znali smo se od ranije. Iz nekog razloga vjerovao je da sam ja taj koji može najbolje napraviti muziku za taj film. Vjerovao je više nego ja na sreću. Pristao sam to raditi jer mi se dopao scenarij i sva ta priča. Jako sam uživao u tome, bila je velika produkcija, imao sam mogućnost da radim s velikim orkestrom, da probamo razne stvari koje ne možemo inače probati, baš je bio visoki produkcijski nivo.

Kakav je bilo raditi s njim?
On želi neka rješenja i to brzo. Njegova uputa je bila “Ajde Magnifico, napravi mi muziku da zvuči kao da je stara, al da bude nova, i da bude hit naravno. Imaš tjedan dana.” Jednostavan je i ti se moraš snaći, inače adio posao.

Uzeli ste pjesmu “Samo malo” i preradili je?
Mora se čovjek snaći. Da sam imao bilo što bolje u tom momentu dao bih, al to je bilo najbolje što sam mogao smisliti tada. Tu ima toliko muzike za taj film. To je jedan od hitova na koje nismo računali.

Kako je došlo do suradnje s Luz Casal koja je pjevala i u Almodóvarovom filmu “Tacones lejanos“, te dobila Grammya za životno djelo?
Sviđa mi se jako njen vokal i kako radi, izvrsna je umjetnica. Kad smo radili muziku za drugi dio “Montevidea”, trebali smo nekog iz tog govornog područja, zvali smo nju jer kad bih zamislio nekog, zamislio bih nju i na sreću je pristala, dopalo joj se, bilo je jako jednostavno raditi s njom, i orkestrom, bili smo na istoj valnoj duljini i uživali smo, što se ne događa često.

Orkestar Stanislav Binički isto ima veliku ulogu na albumu…
Jako su me se dojmili, ispalo je da imaju dovoljno vremena za moje eksperimente, da imaju specifičan zvuk, kao da sviraju u nekoj staroj kavani u početku Drugog svjetskog rata, onako, malo se raspada taj zvuk, baš ono što smo htjeli, imaju taj neki retro feeling.

Beogradska filharmonija je otkupila note…
Jako sam ponosan na to, i što sviraju to. Milo mi je oko srca zbog toga.

Koliko je bilo različito raditi muziku za prvi dio i za drugi dio filma?
Razlika je neka bila. To su u biti dvije ploče, ali jedna, a dvojka je naravno nastavak jedinice, tako to ja vidim.

Američki glumac Armand Assante je pohvalio muziku za “Montevideo”…
Oni su svi tako fini, ali ne znam koliko ima iskrenosti u tome. Mislim da je svakom na setu rekao “Joj divan si, ovo je nešto specijalno“. Zna dignuti moral, imaju Amerikanci to u sebi. Sve u svemu, ljepše da je rekao da mu se sviđa nego da mu se ne sviđa, ali mi smo takvi ljudi nepovjerljivi, pa ja ništa ne vjerujem nikome.

Što vam je draže, raditi muziku za film ili album?
U svakom slučaju draže mi je raditi muziku nego je izvoditi. Užitak mi je raditi s orkestrom. Kao da jedeš domaću janjetinu bez aditiva. Sva muzika danas je puna aditiva, gume i jako je dosadna, a kad radiš s orkestrom, radiš ekološki finu muziku koja fino utječe na moždanu koru i čelije, ljudi nisu nervozni nakon toga. Imao sam jako dobre vibracije radeći s orkestrom.

Imate li želju doći u Hrvatsku?
Naravno da imam, ali to mi je crna rupa na mapi. Malo je zbog orkestra glupo. Vjerujem da su Hrvati super ljudi, ali bilo je i rata i svega i ljudi se osjećaju tako kako se osjećaju i ne bi htio nikoga nervirati s tim. Tako da ako me pozovu, s najvećim veseljem i radošću, ali sumnjam da će to tako biti.

Koji su vam planovi?
Radim na novom albumu koji neće biti filmski, niti za kazalište, nego moj autorski album… nadam se da će izaći do kraja godine. Najveća sreća je da možeš živjeti od onog od čega radiš i jako je bitno da ste zadovoljni onim čime se radite.

Muziku podržava