Priča ide otprilike ovako. Bio je kišni zimski dan. Mrak je pao već u 4 popodne. Išla sam polako pustom ulicom. Vjetar mi je svojim koščatim prstima šibao lice i već mi je bilo dosta svega; i zime i kiše i onog glupog iščekivanja koncerta – toliko sam se za to psihički pripremala da sam se već zasitila i same činjenice da idem na Sepulturu – htjela sam to već jednom odraditi, pa da mogu napokon reći “Gotovo je!”.
Čak nisam ni pretjerano voljela Sepulturu! Ali to je ipak bio događaj, jer se u ovoj zabiti od grada nikada ništa nije događalo, i događaj se, ma koliko loš ili beznačajan on bio, ovdje nikada nije propuštao. I tako sam ja već pola sata bauljala ulicama da dođem do tog koncerta na koji mi se zapravo uopće nije ni išlo, ali ga jednostavno nisam mogla ni propustiti.
Napokon sam došla pred koncertnu dvoranu. Bila sam užasno loše volje i samo sam čekala da se na nekoga pošteno izvičem. Sve je bilo puno nabrijanih klinaca koji su polupijani skakali okolo i u užasno iritirajućoj euforiji oponašali Maxa na stageu i pri tome krečali svojim glasićima na lošem engleskom tekstove svojih omiljenih pjesama. Svi su oni u tom trenutku samo pogoršali moje već ionako loše raspoloženje.
Smrzavala sam se tako vani još dobrih pola sata, a kad su se napokon udostojili otvoriti vrata dvorane, gomila se kao nabujala rijeka slila prema ulazu. U dvoranu se tiskalo sve više i više ljudi, dok na kraju svaki slobodni centimetar nije zauzimalo neko znojno tijelo. Vrućina je bila nesnosna. Što je više odmicalo vrijeme, to su više rasli nestrpljenje i napeost. Gomila je jednoglasno vikala: “Sepultura, Sepultura!!! Max, Max!!!”, ali na pozornici se ništa nije pomaknulo. Koncert je sada kasnio već dobra dva sata, a oni koji nisu bili na podu od pijanstva, padali su kao pokošeni od nesnosne vrućine. Odjednom su se sva svjetla upalila. Svi su naglo ustali, a više se nije mogao čuti niti jedan glas. Napetost i iščekivanje dostigli su vrhunac.
Odjednom se na pozornici pojavio neki mali brkati debeljko. Polako je prišao do mikrofona. Zaustio je da nešto kaže, a mikrofonija je proparala zrak i usjekla se u naše bubnjiče. Debeljko se nervozno ogledavao. Tada je nesigurno progovorio: “Stvarno mi je žao, ispričavam se u ime organizatora, ali koncert je otkazan. Sepultura neće doći. Sutra ćete dobiti povrat novaca za svoje ulaznice.”
Svi su samo stajali u nevjerici i gledali. Kada je postalo očito da to nije nikakva neukusna šala, gomila je pobjesnjela. Rulja je počela urlati psovke na debeljka, kao da je on osobno skrivio Sepulturin nedolazak. Prema pozornici su poletjele boce, lanci, pa čak i poneka tenisica. Masovna je histerija dosegla vrhunac kad je u dvoranu uletjela policija i sve nas pod pljuskom udaraca otjerala van na kišu koja je sada još jače padala. Očajna se gomila brzo razišla.
Došla sam kući, još uvijek prepuna bijesa i nevjerice. Osjećala sam se potpuno izdano. Drugi sam dan na MTV- u vidjela vijesti: “Max napušta Sepulturu”. I znala sam da više neće biti isto.
