Jedini razlog zašto ne volim dolazak ljeta i toplog vremena jest taj što se skupi u centru toliko ljudi i nastane ogromna vreva. Svatko se spustio u grad propisno pokazati svoje nove cipele ili ovosezonske naočale. I tako smo se Saša i ja probijali kroz kaos, ne bismo li našli neko mirnije mjesto za jedan lagodan razgovor.
Kada dođe do prezentacije samog TBF-a, neke najave ili intervjua, teško da ćete naići na sva tri MC-a u isto vrijeme. A isto tako, teško da ćete od njih čuti ikakve skandalozne informacije. Mediji se ipak najviše pale na neke zajebanije ličnosti poput Severine ili Thompsona. TBF jednostavno nisu takvi. A to im nije ni potrebno, jer je njihova muzika čisto dovoljna da ih čovjek zavoli.
Pred nama još jedan niz velikih koncerata TBF-a (29.4. Močvara, Zagreb; 30.4. dvorana Mladost, Rijeka; 5.5. dvorana Gripe, Split; 7.5. dvorana Zrinjevac, Osijek). Ako ste se dosad dvoumili biste li posjetili jedan od ovih koncerata ili ne, pročitajte što nam je Saša imao za reći i vjerujemo da više neće biti nedoumica.
U zadnje vrijeme nešto dosta surađujete s Yurijem i njegovim ST!llness-om i Dječacima. To su isključivo prijateljski odnosi ili…?
ST!llnessa smo uočili još prije dvi godine, dok još uopće nije s bendom počeo svirat. To je ta neka splitska scena, tako da smo na jedan način doprinjeli tome da se to malo razvije. Osjećamo se kao dio toga i to bi htjeli i pokazati. Što se tiče Dječaka… htjeli smo im pružit šansu da se i onu pokažu uživo. Kod njih su se stvari malo prominile, imaju jaku internet stranicu (op.a. www.djecaci.net) i glazba im je na downloadu. Drugačiji je taj mentalni sklop, mi ne visimo toliko na netu ni ništa takvo. Mi smo od starta koristili svaku priliku za nastup uživo i pokazat se. 
Bilo je i situacija u Splitu u nekim klubovima di ih uopće nisu htjeli pustit da nastupaju. Izvrsno rade muziku i to je ono šta je ludilo. Ajmo reć da je sve to na nekoj prijateljskoj razini. Gledali smo ko bi nam moga bit predgrupa, s kim bi se mogli nać muzički i to je to. U Osijeku će nam predgrupa biti Letu štuke. Što se tiče tog koncerta, to je ono šta Radio 101 radi sve. Ali ST!llness je bend pred izdavanjem albuma i idu svojim putem.
Sada ste napunili Dom sportova, pa šta je dalje na rasporedu? Ima li još nešto iza ili je to vrhunac?
E nemam pojma. To se sve nekako dogodilo spontano. Što se tiče Doma sportova, to je ideja koja je stara već godinu dana. Došli su ljudi sa Stojedinice i krenuli s nagovaranjima, rekli da smo mi spremni za to, da će bit puno. Mi uopće nismo imali takvu predstavu, do momenta dok nisam vidio tih 4 000 ljudi, stvarno nisam bio sto posto siguran da će to bit tako. Poslije je bilo da ajmo radit Rijeku, Osijek i Split. Htjeli smo doma ponovit neki isti taj đir ka u Zagrebu, a onda je doša i Tuborg Green, sponzor. Bez sponzora se takvo nešto ne može radit ako misliš imat cijenu karte normalnu. Oni su bili zainteresirani za takvu neku mini turneju, pa ćemo vidit. Idemo radit, svirat svoje. Bilo u KSET-u ili Domu sportova… Mislim, nije ista energija, ali…
Kad sam gleda ove snimke iz Doma sportova ovog čovika šta je snima i šeta okolo po tribinama. Mislim, svirali smo mi i Aquarius i Tvornicu, i uvik dođe ljudi, ali ima taj jedan dio ljudi koji neće doć ni u Aquarius, ni u Tvornicu. Ili im je prekasno, ili im je prevelika gužva, tako nešto. To je taj neki svit koji je doša čut “Nostalgičnu” i “Alles Gut”. Ne osjećam se ka dio neke podjele, radimo to šta radimo, pokušavamo se izrazit. Moran priznat da imam taj neki unutarnji motiv da se okupe ljudi. Ka šta kaže Thompson: “Neka vide da nas ima”. E pa neka vide da i nas ima. Iako mi to nije nešto bitno u životu, ali ipak je dobilo smisla kad sam sve to posli apsolvira u glavi.
Ide li ti na živce kad vam upadaju da ste postali mainstream, da ste se prodali i takve gluposti?
Ne živcira me, jer sjećam se i ja kad sam bija mlad, lud. Vrlo brzo sam skužija da su kvaliteta i komercijala stvari koje su potpuno raznolike. Dobro, ja sam uvik volija slušat underground glazbu. Hip-hop prije nego šta je postao ovo što je danas. Znaš ono, slušaš Public Enemy koji su totalna radikala, ali su ka komercijalan bend. Nije da ja sad nas nešto uspoređujem s Public Enemy-jem. Ne osjećam se sad ka da smo mi sad mainstream, ali isto tako znam da postoje ljudi koji nas slušaju radi svega par pisama. U Domu sportova kad smo počeli svirati neke stvari sa prvog albuma, dosta ljudi je stalo. A to su neke stvari s kojima počinjemo i završavamo koncert.
Uvik su mi bili najbitniji ljudi iz najzadnjih redova, jer sam i ja jedan od njih kada dolazim na neki koncert, uvik želim dobit neku cjelinu. Postoji više slojeva koje želimo razotkrit, pokazat se. Ima tu i zabave i osobnih stvari, sve je tu. Isto tako možemo napravit koncert od uru i po nakon kojeg se svi možemo ubit, koji će bit totalni down i depresija. Ali, to je to. Nismo mi samo “Nostalgična” i “Alles Gut”, ima tu još i “Moj um pali”, “Masovna hipnoza” i “Malo san maka”, svega ima.
Čini mi se da ste se ful smirili ako uspoređujemo ovaj album s “Ping-pongom”.
To su ti godine. Mislin, tako nam je došlo. Toplomjeri su bili prehisterični, ludilo. Ja san tad bija u vojsci kad smo to snimali. Bija bi u vojarni do pet, preskaka ogradu, usput nešto u pekari pojest, pa u studio do jedan, dva i onda odspavat koju uru prije dizanja zastave. Još smo radili i predstavu tad. Sad kad to slušan, sitin se kako je ta godina bila nabrijana. Zato smo se valjda sad malo smirili.
A možeš odrabrati neki najdraži koncert? Meni je to uvijek bila Tvornica one 2001. ili 2002.
Sićam se da sam tad popija malo više. Stavili smo one gramofone tamo iza i oni moji scratchevi, to je sve bilo bez probe, bez ičega. Radile su se palačinke na stejdžu. To je bilo stvarno udaranje. Ali, ne mogu reći da mi je sad to neki najdraži. Kritika je kasnije to sve popljuvala. Tad smo već počeli raditi predstavu, snimati sve te skečeve, ma svašta. Ali najdraži koncert… Stvarno, nemam pojma. Ali, sad mi po glavi idu samo ti neki manji koncerti, neki mali prostori, neke rupe. Oznojit se dobro. Kad se oznojim, znam da je to to.
Kako to da ste završili na Splitskom festivalu?
Split je ka drugi grad po veličini, ali po mentalitetu, to je malo misto. I dosta neprirodno je on narasta, tek iza rata je nečijom direktivom napravljeno i to brodogradilište i tvornice, da nije toga, ne bi on sad bija toliki grad. Nemaš ti doli radio tipa Stojedinica. Imaš Radio Split i cilo djetinjstvo smo samo to slušali. Ali taj festival… Ma sve je to kasnije tek krenulo loše, negdje kako su maknili orkestar. I onda ta šema od estrade kako je super taj plejbek. Možda je bija u početku, ali kasnije nije sigurno. Mi smo triput dosad bili na Splitskom festivalu. Prvi put je bilo godinu dana prije izlaska “Toplomjera”. Lvkyjev stari je bija direktor festivala. Pa, ka, ajmo nešto napraviti, nešto novo. Lvky je mislija napraviti jednu večer festivala baš onako pravi festival. Nekoliko bendova, svatko odsvira po tri, četiri stvari. Ne bi to bilo natjecateljskog karaktera, već baš festival, neki urbani đir. Ono ka Majke, Hladno pivo, Let 3… Ne znam tko je tad bija još. I u cijeloj toj priči je ispalo da ćemo i mi na festival. Trebalo je bit uživo, ali na kraju je ipak ispalo da će bit plejbek, pa smo donijeli one pive i dinje na stejdž, mi smo se kretali gore, a pisma je išla. I to je ispala ka baza.
Drugi put je bio “Alles Gut”, Zdenko Runjić je tad uzea Splitski festival. Runjić je obilježio gotovo svima u Splitu neki momenat u životu svojim pisamama, ipak je on bija veliki autoritet. Opet je bila priča da će bit orkestar, ali je opet palo na matrice i vokale. Prvu večer smo donili stolni nogomet na binu i sićam se kako smo ga nosili na Prokurative s busem. Zbog toga je sve to vridilo. A u nedilju smo samo stavili lancune na glavu i skakali po bini ko debili. Ali taj festival je tradicija, to je u nama, mi smo s tim rasli. Isto ka ovo šta se događa u Hajduku zadnjih godina, sve neki organizirani kriminal, a opet sve ka po zakonu. Ja nikad nisan bija neki navijač, makar obožavan nogomet. I trenira san u Hajduka do prvog srednje.
Sićan se kad sam prvi put počea slušat hip-hop i kad sam skužija kako se radi ta muzika. Sluša san na radiu nešto tipa James Browna i ono, neki komad, dva takta i bilo mi je poznato. I sjetio san se da san to čuja negdje u nekoj rap pismi. Tu su mi proradili klikeri, ka to je to, to su semplovi. Kako smo mi počeli raditi svoju muziku, išli smo na tu priču. Mladenov stari je pasionirani ljubitelj festivala i ima sve festivale na pločama od valjda šezdeset i neke. Mi smo počeli kopat po tim pločama, vadit semplove i tako. “3logija” je na semplu s festivala, “Nedodirljivi”, ma masu stvari. Ima i tu ta neka poveznica s festivalima. Nekad je taj grad živija za to.
Misliš li da ste svojim nastupom otvorili vrata da se i drugi urbaniji izvođači odluče na takvo nešto, pa da se napravi neki pomak na takvim festivalima?
Mi smo na jedan način to i htjeli, pokazat tu neku drugu stranu, ali mislim da je to ipak naša iluzija, jer tamo devedest posto ljudi dolazi pokazat robu, to je sve šminka i kič. Mi nismo bili dio toga, bili smo sa strane, pili i smijali se tomu. Ali, realno, mislim da se mi u Splitu nismo nikada baš uklopili. Na splitskim radijima nas ne vrte baš previše, možda tu i tamo koju stvar. Nismo nikad baš zadovoljili te kriterije njihove. Ima i punk bendova, ali nikad nisu izašli dalje, tipa Đubrivo. Nikad nisu se nešto previše čuli van undergrounda. Splitu fali izdavača, fali neki klub. Uvik klubovi rade po par godina, pa bi se to ugasilo. To je valjda takva priroda.
Šta kaže moj prijatelj Slaven Slišković iz benda Mister No.: “Tebe su ubili životom”. Toliko je opet lipo. Sve se vrti oko kužine, lipote i zdravlja. I onda mi tu uljećemo s nekom spikom. Bila je i “3-logija”, ali u to je vrime bilo stvarno zajebano sve to s narkomanima u gradu. Prepoznali su nas po nekim stvarima koje nama valjda nikada nisu bile u prvom planu. Prvi naš veći koncert je bio u Puli. Split je kada prevedeš na engleski nešto razvojeno, raspoljeno. Dole su stvarno ka dvi krajnosti. To je meni totalno besmisleno. Jedni su crveni, drugi crni, i kad spojiš to, dobiješ anarhiju. Mislim da mi pripadamo u taj krug gdje su Smoje i Feralovci, tim putem smo i mi nastavili.
Misliš li da postoji neki animozitet u hip-hop sceni, kao da se nekakvi klanovi rade ovisno o gradovima?
Pa, nije. Mi smo uvik bili super sa svima u Zagrebu. Ovi ostali, pa i Sinestet i Dječaci surađuju, ST!llness je isto tu. Yuri radi i s Antenatom. Mislim da je to jedino u sportu i nogometu. To nisu ljudi koji su u samoj jezgri tih navijačkih skupina. Znan ekipu iz Torcide i zajedno putuju i odlično im je. To su uvijek neki debili sa strane koji iz nekih svojih kompleksa idu radit pizdarije i onda uvik, uvik najebu neki koji totalno nemaju veze s tim. U Zagrebu, moj prijatelj koji nikad u životu nije iša na utakmice, njemu su demolirali auto, ovog jednog isprebijali u tramvaju. Doli u Splitu, isto takve pizdarije. Nisan se ja nikad bojao koga, nisan razmišlja na takav način, ali čovik koji se boji toga, koji sam sebi stvara takav neki strah, radi svog tog emocionalnog okruženja sam priziva pizdarije. Ta cijela agresija je ka radi nekog straha. Sve vezano uz nogomet mi je toliko plemenito, tako da uopće ne razumin kad neko dođe pijan, drogiran i sad ide nekoga tuć. Sport je društveno prihvaćen izbacivanja agresije iz sebe.
Koliko se po tebi razvila cijela hip-hop scena počevši od MC Buffala, pa nadalje?
E, pa i E.T. i Vanna, to je početak. I Renman. Mislin, Hrvatska ima 4 miljona ljudi, to je ka Rim. I tu oš, neš, ne možeš izmislit neku temu o kojoj niko nije ništa reka. Fenomen ka s vicevima. U jednom momentu se samo počnu ponavljat vicevi. Sad san skužio da su se počeli vraćat vicevi na koje sam se znao kidat dok sam bija mulac. Mi smo svoje teme izlizali, ovi novi će ih odraditi. Kamo sve to ide, ne znam. Mi smo u nekom momentu, slušajući i učeći muziku totalno otvorili vidike.
“Genije” je disko pisma. Taj cili album u samom miksu nije bio hip-hop. To je bila producentska šema Lukićeva u koju nismo htjeli ulazit. Realno, mi smo se makli od hip-hopa. Išli smo se malo igrati, pa zato kao ping-pong. Danas je teško odrediti šta je hip-hop. Meni je James Brown hip-hop. Ali, to je onako subjektivno. On i repa i piva. Ovaj komercijalni hip-hop ne slušam. Prije je svaki hip-hop bend imao svoj zvuk, jer su DJ i MC činili bend. A sada imaš jednog MC-a i na njegovom albumu sedam producenata. Isti producenti, isti zvuk i svi albumi zvuče isto. Prije si kad bi počela pisma znao po zvuku da je to to. Mislim, ‘underground’ je došlo s engleskog govornog područja. Meni to ništa ne znači i tu riječ ne koristim. Ima dobre muzike, dobrih tema, dobrih priča. Mi prodajemo albume taman toliko da pokrijemo troškove. Mi imamo sriću da se izdavačima sviđa to šta radimo.
Ne može se dakle kod nas živjeti od muzike ako nisi Seve ili netko takav?
Ne možeš prodavat sigurno, osim na neku zajebanciju. Shorty napravi “Zeku”, pa Billa kupi 30 000 singlica. To je opet to da ti treba neki sponzor. Tako smo mi taj Maxon smislili. Nije namjerno to trebalo ispasti komercijalnije, tj. da je širi krug ljudi to trebalo pokupiti informacije. Jednostavno je to tako se dogodilo što se tiče tekstova. Htio sam se obratiti većem broju ljudi. Našli smo se nas šest s dijametralno suprotnim muzičkim afinitetom i ispalo je to što je ispalo. Ovisi sve o tome kome želiš i šta želiš reć. Toliko je blaga skriveno u literaturi i muzici, dijamanti su prekriveni, a mediji čupaju van ono na što nabasaju. Traže samo nešto novo, nešto provokativno, a sve ka pod nekim umjetnim nebom i suncem, i iluzijama optimizma.
Mi svi smo od početka totalno otpisali da ćemo ikad išta zaraditi ili da ćemo živjet od toga. Nisam izučen muzičar, pa da mogu napisati nešto kad neko nešto naruči. Okej, radimo za kazalište muziku. To je opet u nekom našem điru, radimo ono što volimo i osjećamo. Davno sam se pomirio da je to od danas do sutra. Ali se nikad ne želim naći u situaciji da se moran prostiturirat, da moran radit nešto što moran. To je zajeban put, ali to je bend. To je najlipša stvar, kad ste na putu, kad su ti ljudi koji će ti doć ofrabat teracu ili pobrat grožđe.
Dakle, nema toga što bi te moglo izbaciti iz TBF-a?
Nema šanse. I kad ne bude TBF-a, bit će. To je za cili život. Al, opet mislim da to cijelo bljaštavilo, ti talent showovi i ta neka filozofija, novo iskustvo. To može funkcionirati na nekoj razini ako čovjek može ostati sabran. Mi smo upali u tu neku medijsku mašineriju i teško da možeš realno i objektivno gledati kako to je. To je čerupanje, besmisleno. Mi nismo ni televizični ni zanimljivi, čak su nas u nekim novinama proglasili najnepoželjnijim gostima na TV-u, odmah iza Jadranke Kosor. I to je kompliment najveći. Emocije ne mogu izać iz televizije, to je iluzija. Ali da završim s tim mladim bendovima. Treba se zabavljati, svirati, pokazat šta znaš i razotkrit se totalno. Ako ti se urla na bini, urlaj.
Spomenuli smo Sinestet, ST!llness, Dječake… Koga bi još spomenuo od perspektivnih mladih autora?
Otpisani iz Dubrovnika, oni sigurno. To je klasa za sebe. Ali od mlađih još… Ima super bendova, tipa Letu Štuke, iako je to starija ekipa, ali sad im je tek izašao album. Šta se još sluša… Antenat, Bilk. Pa Magellano…
Imaš neku neostvarenu želju koju bi htio napraviti vezanu za muziku?
To je to, ostvaruje mi se sve s TBF-om.
