Iako im se novi album zove “Na krivom mjestu u pravo vrijeme”, trojica Justinsa našla su se na pravom mjesu u pravo vrijeme u dragom im splitskom kafiću kako bi dali prvi intervju za Muziku.hr.
Okupiti svih sedam Justinsa moguće je jedino na pozornici, ako i tad, pa ih je i na fotkanje došlo samo četiri, oduševljeni što su se skupili u tako velikom broju.
Bend inače čine Miro Alač (vokal, gitara), Lenko Markusović (vokal, truba), Marin Cecić (saksofon), Frane Mihalj (truba), Ivan Boban (trombon), Grgo Bućan (bas gitara) i Goran Brzulja (bubnjevi), a sa mnom su veselo i dugo pričali Miro, Grgo i Frane. 
Kako je osnovan bend?
Miro: Bubnjar i ja smo se upoznali na Šolti kod prije. Našli smo se, on s bubnjevima, ja s gitaron, on je bia u nešto tvrđoj glazbi tada pa san ga ja vabija dugo vrimena za ovo malo lakše. Počeli smo nalazit ljude, i od tih pet ljudi ostali smo on, tadašnji basist Mara i ja. Ja san nakon faze Green Daya, NOFX-a i te američke, kalifornijske scene počea nalazit te ska punk bendove, pa smo počeli nalazit puhače jer je mene oduševija taj zvuk i ska i distorzije i brasa. Eto, tako je krenilo. Skupili smo na kraju pet ljudi, imali prvi koncert u Kocke, nakon toga smo odma imali ponudu za turneju u Hrvatskoj. Bili smo u Sisku, Zagrebu, Kutini i Splitu. 
Kada je došla sadašnja postava benda?
Miro: Grgo je ja mislin četvrti basist, to se sve minjalo, al on je dugo godina bia prijatelj benda. Pisa je recenzije za splitski portal, bia je dosta oštar prema nama, ali razumija se u nas. Recimo da je bia pozitivno kritičan. Ja bi čita njegove recenzije jer bi uvik nešto novo sazna o našem dotadašnjem radu, napredovanju pa tako i greškama. Imali smo stalno problema s basistima, svatija san da san životno u nekom konfliktu s njima (smijeh), u pravilu su malo tvrdi ljudi. S puhačima je uvik bia problem jer su vezani za dvi škole, srednju i glazbenu, a i akademija je problem. Ovde nije bilo akademije, oni bi morali ić u Zagreb, nekoliko njih je otišlo, jedan trombonist šta je bia s nama je završia u Jinxima, i tako smo stalno morali nalazit nove ljude.
Grgo: Ja san tada svira u bendu Dr. Evil s braćon Koceić i Sinišom Jakelićem koji su u sadašnjem Libru. I onda se samo transformira prema Justinsima, u svakom slučaju 15 ljudi je prošlo kroz bend, a ova postava se ustalila negdi od 2009.
Priča o Justinovom Johnsonu je… (imenu benda)?
Miro: Moj rođak i ja smo se zakačili na nekom forumu s tin jednin Justinon s Novog Zelanda. Pošto je moj rođak kompjuterski tip, napravija je cilu stranicu di su ljudi glasali za nas ili Justina. Justin je tia da Lagwagon dođu svirat u neko selo na Novom Zelandu, a mi smo potezali da dođu u Split. Justin se onda naljutija na njih jer su oni rekli da tribaju nać tour menadžera, da se sve to triba dogovorit i lik ih je počea gadit, bija je neko dite, govorija da ih samo želi čut i može umrit. Lagano smo ga počeli zezat i stvarno se naljutija, tako da je počelo međusobno gađenje, a mi smo na toj stranici počeli stavljat viceve o Justinu i razne druge gluposti… Na kraju smo stavili sliku Justina ko nekog transvestita, i Justinov johnson, znamo svi šta je johnson, a taj Johnson je bia vezan s filmom “Big Lebowski” još. To mi je bia najdraži film. Sve smo to iskomponirali i stavili to i sliku Johnsona s herpeson, stavili da je to Justinov Johnson i ja san in predložia da to bude ime benda. Svi su nas znali pitat zašto je ime američko i komplicirano, al kad imaš 14-15 godina i tako se nekako zovu bendovi koje slušaš i oćeš pivat na engleski, nismo imali više ideja i tako je nastalo ime i primilo se. 
Grgo: Imali smo razne izvedenice imena. Promotori i organizatori koncerata nan znaju falit ime tako da smo znali bit i Šveđani, Johanson und Johanson, ili Johnson’s Justice, pa dodaju svašta, tone apostrofa, dupla, trodupla s. Imali smo sigurno 10-ak izvedenica.
Miro: Da proguglaju možda, internet postoji već dosta godina… Tribali smo svirat na nekom metal festu, al smo odbili jer nismo baš pripadali tamo, a organizator je već napisa Johnson’s Justice (kurčeva pravda) na plakatu. Svaka čast na maštovitosti, al odakle je to izvadia, još je lik iz Splita… Ko god nan napiše točno ime, mi smo sritni. 
Zašto ste prvo pjevali na engleskom?
Grgo: Prirodno je, svi kad krenu s bendon počnu pisat pisme na engleski.
Miro: Zato šta san u to vrime sluša bendove s područja engleskog jezika, a i kad bi radija melodiju lakše bi mi upada engleski nego hrvatski, i tako san navika pisat. Išli smo neko vrime i izvan granica pa je to tad bilo i svrsihodno.
Ali izgleda da danas nije toliki problem s engleskin. Eto, i Dunja (Lovely Quinces) je izdala album na engleski, i Belani, Overflow je standardno na eng. Al kad san i tada ima snimku od Overflowa, to mi je bia jedan od najdražih bendova, pričali su mi da su imali problema. Oni su stvarno ludilo bend. Rekli su mi da kad bi išli svirat npr. u Italiju, ljudi bi radije došli pogledat američki bend koji svira blizu njih, a oni bi ostali na 20 ljudi bez obzira šta su vjerojatno bolji od njih. To je bia minus, šta ljudi svugdi imaju predrasude, tako da u to vrime čak i nije bilo poželjno pivat na engleski. Danas se to malo više otvara, s obziron na internet, i brži prijenos informacija, to prije nije bilo tako. 
Kako ste se onda prebacili na hrvatski?
Miro: Prirodno, prvu pismu san napisa, počea san slagat te riči, jer naše melodije nisu toliko tvrde. U srži su melodične, više naginjemo tom kalifornijskom ’90-e zvuku i tu je teže ukomponirat hrvatski. Zato nisan ništa forsira, nego je došlo prirodno, al kad je došla prva, nisan odma bia zadovoljan s tekstom, tribalo je pisat šta više i više pisama dok to legne, i onda kad je leglo mi je bilo sve lakše i lakše. Počea san radit i melodije da budu uklopljenije u hrvatski. Izdavačke kuće su nas isto kontaktirale i rekle da bi volile da napravimo dio pisama na engleski, dio na hrvatski… 
Što se sve događalo s bendom u ovih 12 godina?
Grgo: Svašta. Sviralo se, snimalo se, nakon dema se stvarno puno sviralo, bend stvarno nije odbija svirke, puno i u Bosni, puno festivala, u Italiji, Sloveniji… dosta toga smo prosvirali. Neki su se u međuvrimenu poženili, pozavršavali fakultete, pozapošljavali. Nije nikad bilo fatalizma ‘ovo sad mora uspit, inače ćemo propast’, nego ima tu i tradicionalne dalmatinske fjake i komoda, možda i nekih propuštenih momenata, al sve je to život.
Što kažete za ska scenu u Hrvatskoj?
Frane: U zadnje vrime, dapače, ima sve više ska bendova, počevši od Dubioze, Postolara… Čisti ska zapravo niko ne svira, to je više reggae, al mislin da je sve više bendova koji imaju komponente ska u sebi.
Miro: Prije koju godinu od tri nominirana za najbolji bend na MTV Adria, dva su bila ska punk. Bia je Elvis Jackson, Superhiks i Hladno pivo koje je imalo i trube i momenata s “To će biti taj dan“. Danas kad pogledaš, Superhiksi su glavni u Makedoniji, Dubioza u Bosni, S.A.R.S. u Beogradu. Svi koketiraju sa ska i imaju puhače. Mi smo u to vrime bili jedni od rijetkih šta su izašli malo iz okvira i garaže, a da smo imali puhače. Mi smo malo drugačiji od njih jer smo išli više na taj đir ska punka, nego na ovo šta oni danas furaju.
Tko je kriv što se nikad nije stvorio neki veliki hype oko Justinsa?
Miro: Ili smo mi lošiji od ostalih oko kojih se stvorija hype, ili smo marketinški nekome bili nezanimljiviji od ostalih. Kad smo izdali demo možda smo svirali u rangu s bendovima koji su imali izdanje. To je bilo vrime kad smo i mi bili friškiji. Taj hype se bia stvoria, jači nego sad, jer su nas svugdi zvali da sviramo. Imali smo manje godina, i nekom bili zanimljiviji jer smo bili friški, i tad je možda bila veća scena. U današnje vrime je jači marketing i underground se spojia s mainstreamom, gube se granice demo bendova i bendova s izdanjima. I mi smo bili dosta lini, izgubili smo taj zamah i počeli smo skupljat novac za album jer smo išli u sve to sami. Tako da smo svirali gaže koje su nan tada tribale da bi ga mogli isfinancirat. A onda opet, mi smo iz Splita, dobro sad je i Dunja tu i Kiša metaka, al u to vrime kad nisi bia blizu oltara bilo je zeznuto, pogotovo ako nisi ima čovika koji se zna bavit oko toga. 
Je li možda problem što nemate ni PR-a ni menadžera?
Frane: Je sigurno. Kad uzmeš menadžera za koncerte, to je osoba koja je već to radila i zna na koja vrata triba kucat. Puno brže i kvalitetnije to napravi, a za sve to triba i financija i plan i puno vrimena.
Grgo: Sve smo prolazili sami i učili na vlastitim greškama. Taj moment izdavanja albuma je bitan. U današnjem društvu imaš potvrdu tek kad možeš reć “Iman album“. 
Što trebamo čuti o novom albumu?
Frane: Ušli smo u studio prije pet godina, tu smo isto možda falili šta smo išli snimit odma 13 pisama u glavu. Nismo znali kome se obratit, onda smo tražili taj neki žešći zvuk koji nan niko nije moga ponudit do tad, dok nismo upoznali Gorana Kovača, producenta, momak koji je završia audio akademiju u Ljubljani. Na kraju je ispala odlična suradnja s njin.
Miro: Bia je problem zvuka, dok smo našli nekog ko će nan napravit šta želimo, neko mlađi ko će znat kakvi su danas produkcija i zvuk aktualni. Bia je problem diskografije isto, tad je bila kriza i mada smo imali ponuda morali smo čekat nekoliko miseci, a nama se nije dalo čekat. Na kraju je ispalo dobro jer smo dobili album kakav smo tili.
Grgo: Nije bilo nikakvih izdanja, pogotovo demo bendova. Uvjeti koji su tad bili ponuđeni za izdavanje uspoređujući s današnjima, stvarno nan nisu išli u korist.
Mislite li da će novi album promijeniti stanje benda?
Miro: Na neki način vjerojatno oće. Izbacili smo nekoliko singlova koji su relativno dobro prošli. Na radijima se dosta puštaju, ne samo po Splitu, nego i u ostatku Hrvatske i regije. Sad je pitanje kad imaš izdanje, moraš sam vodit brigu o promociji… Kad se taj kotač zakotrlja, sve bude lakše. Jedna snimka dovede još svirki, jedan intervju drugi itd.
Grgo: Stvarno nemamo velikih očekivanja. Želja nan je da ga šta više ljudi čuje. Imat ćemo sljedećih 6 do 10 miseci koncertnu promociju. Potrudit ćemo se odsvirat svugdi u Hrvatskoj i regiji di nas budu tili čut, i onda ćemo vidit kako će ljudi reagirat na to. Mi jesmo do sada imali koncerte di smo svirali te pisme s albuma, ali jednostavno to nije dolazilo do šireg broja ljudi. Sad kad dođe do šireg broja ljudi, vidit ćemo kako će ljudi reagirat.
Što mislite koja je uloga medija u svemu tome?
Miro: Mislin da je uloga medija čak i presudna! Npr. u toj našoj fazi kad smo dosta svirali pojavljivali smo se dosta u medijima i to je tad bilo važno. Ljudi su nas zvali kad bi tako čuli za nas. Neko bi nas pofalija i tako je to krenilo. Onda su krenili i portali i danas je internetizacija dovela do toga da je moć medija puno jača nego tada. Mediji nameću nešto što je aktualno, provokativno ili njima paše. S jedne strane doć ćeš do nekog benda šta ga mediji forsiraju, a možda nećeš do nekog benda koji bi ti bia puno bliži i draži. To je jedna loša karakteristika interneta i bombardiranja s informacijama.
Grgo: Ono šta je mene iznenadilo u našem slučaju šta se tiče medija je šta ljudi zapostavljaju radio. Interesantno mi je kako radija i dalje imaju dobru slušanost. Kad su izašli naši prvi singlovi “Pijana posla” i “S faksa na kavu”, pogotovo prošle zime, dobivali smo neke povratne informacije o slušanosti. Iznenadiš se u jednom trenu kad shvatiš da si na top listi u Čakovcu ili u Donjem Miholjcu, Našicama ili Makedoniji i nije ti jasno kako. Otkud ti u Karlovcu imaš 15 puštanja u tjedan dana? Na temelju čega, kako?! Unatoč internetu, radio još uvijek drži dobar dio. Glavni urednici svakako imaju veliku ulogu. Oni formiraju glazbeni program i ukus slušateljstva na radiju. Mislin, uopće nije sporno da će kvalitetna stvar i bendovi isplivat, ali neko preusmjeravanje glavnih urednika prema masovnoj publici se ne može mirit s ničin.
Frane: To je čisto stvar radio urednika, još uvijek vole dobru glazbu. Šta ne znači da kažen da smo mi dobri, nego vrlo dobri. (smijeh) Zamišljan sebe da sidin osan uri na dan i da slušan muziku, pa neću slušat Rozgu, neću! Onda imaš 30 portala koji su gledani, i od toga izađe jedna tako neka vridna objava koju će malo ko pogledat, a kamoli poslušat. A svak će otić na nekakvo žutilo i poslušat šta je Severina napravila.
Miro: Evo na primjer Silente, oni su imali “Tercu na tišinu”, koja je bila kvalitetna pop stvar koja je falila. Nisi ima srednji pop-rock bend koji je toliko ispliva, a da je dobar. Ljudi su to pripoznali. Oni su stvarno nešto što je na jedan način bilo potrebno sceni u ovom trenutku.
Rozga ili Severina?
Frane: Rozga kao pojam!
Grgo: Rozga, definitivno. Volimo je. Imamo jedan mot na probama da volimo iz zajebancije napravit naše obrade popularnih pisama. Volimo Rozginu “Ne tiče me se”, nju smo izvodili u par navrata. (smijeh)
Hoćete li kakvu suradnju s Rozgom ostvariti?
Miro: Neki film, ko Severina!
Frane i Grgo: Video suradnju!
Možete li opisati muzičku scenu u Splitu?
Miro: Bia san upućeniji prije 4-5 godina. Sad san i ja malo ostarija. Imaš uvik nekoliko klubova… O’Hara, Kvazi, Kocka… Bila je nezgodna rupa šta Kocke jedno vrime nije bilo i tu se cila generacija publike izgubila. Kad bi prije svirali ovde, u Kocke pogotovo, očekuješ publiku, mlade punkere i ostale subkulture. Bila bi neka euforija, dinamika… Ako ima scena, a Kocka je to sve vukla, oni preodgajaju tu dicu. Dođe neki dobar bend, oni ga čuju, istraže na internetu, zakače se… Tu je bila jedna rupa koja je nastala par godina i osjeti se, npr. na koncertima Six Packa i Atheista. Vidiš ljude koji su moje godište i ludi su, pivaju, a nema dice. To je taj problem, i to se triba izgradit. Mislin da se sad počelo gradit opet. U Splitu nikad nije bia problem tih bendova, problem je u ljudima. Možda sad to govorin s aspekta naše scene… Al ne moš reć da Split nema aduta kad imaš TBF i Dječake koji su sigurno među najjačih 7-8 izvođača na urbanoj sceni. Al kad tribaš doć do tog, mislin da je to u Splitu teže nego tipa u Zagrebu ili Rijeci.
Grgo: Šta se tiče splitske scene, spomenija bi meni par dragih imena: Kundyak mezhie – fantastičan bend, Valentino Bošković, Film Noir i Stimulans. Problem je šta kontinent ne može skužit sve bendove odavde. Nije da se žalimo, al ipak je jedan logistički poduhvat ukrcat se, doć do Zagreba i imat koncert plaćen čak za pokrit putne troškove. Pet ljudi ukrcat u kombi – to je u startu trošak dvi iljade kuna. Iman dojam da su bendovi iz Zagreba i okolice imali više prostora za svirku i bliže su bili i medijima. Onda nastaje dojam da se na splitskoj sceni ne događa ništa i sve ostaje na Đubrivu i takvim bendovima koji traju. Ali evo npr. kad ljudi spominju Dječake, kažu “A vidi, Dječaci iskočili sa zadnjin albumon“. Dječaci su imali odličan prvi album “Drama” 2008. kojeg su jebački napravili, ispromovirali i odradili i zaslužili sve ovo šta se dogodilo tek sada. Smišno mi je kad kažu “Oni su sad naglo iskočili“. Nisu, prisutni su već dugo i naporno rade.
Kako je što se tiče izlazaka u Splitu?
Frane: Prominilo se namjensko odlaženje na koncerte. Da je npr. večeras neki bend na Rivi na kućicama, to će ljudi poslušat s gušton. Vidit ćeš da ti ljudi vole dobru muziku. Al da je isti taj koncert u Kocke npr., neće bit tolika posjećenost. To je ta splitska linost.
Koliko je splitski mentalitet utjecao na razvijanje benda? (smijeh)
Miro: A je masu. Ppokušavamo to negirat, ali sigurno da je negativno, s obziron na to kad smo izdali album. To se osjeti, al nije samo krivnja Splita. Normalno da će i Zagreb koji je najpresudniji, i Rijeka koja drži tu urbanu scenu, pričat o bendovima koji su njihovi, koji su dobri, al su blizu i lakše ih je čut i pripoznat.
Frane: Evo primjer TBF-a koji mi je u top 3 benda, ne hrvatskog, nego ikad. Ljudi nemaju Facebook stranicu, niti ih je briga za to. Sviraju za svoj gušt i za publiku. Tu se vidi ta splitska linost. Al dobro, oni to mogu. Reka bi Gall “Oni su pioniri splitske scene“.
Možete li malo dočarati splitsko stanje uma za sve nesplićane, o kojem se toliko priča?
Grgo: Imamo jedan krasan stih u prvoj pismi s albuma. Kaže: “Ovaj grad je mjesto prodanih snova, veliko raskrižje slijepih ulica“.
Miro: To je možda malo crno, al uvik moraš prikazat stvari malo crnijima nego šta jesu da bi neko skužija kakvo je zapravo pravo stanje. Sad se to sve malo počelo dizat, al bia je jedan period od 2-3godine kad je sve bilo palo. Split ima ogromnu perspektivu u svim aspektima. Al zašto ovaj grad ne može otić naprid, to je sad pitanje na socijalnoj bazi mentaliteta. Stagniramo od devedesetih.
Kako je došlo do suradnje sa Svetom punkerom u pjesmi “1700 fjake”?
Miro: On nan je predložia to. Doša je jedan dan i reka da je napisa riči za tu pismu. To je pisma iz 2006., tribali smo uć u Europsku uniju, ja san je uglazbija i onda se nismo vidili, Sveto je ima svojih problema… Živija je u podrumima, svira je s bendon. On je jedan od prvih splitskih punkera, a Split je u to vrime bia etiketiran ka grad estrade. I prošle godine ulazimo u EU, zva nas je i pita oćemo je snimit, kad ćemo ako ne sad i amo ća.
Frane: Kad je punker mora je bit u zatvoru. (smijeh) Inače 1700 godina fjake je bia poznati grafit koji je on napravia na palači pa su mu par puta brisali. Njemu je uvik bila želja nastupit na Splitskom festivalu ka punkeru da zaokruži tu cilu priču od Kenjare do Prokurativa.
Miro: Evo šta su Splićani sposobni napravit. Kenjara je prostor na južnoj strani Dioklecijanove palače, di je Dioklecijan provodija najviše vrimena. I Splićani su u stanju, u tih 1700 godina fjake, to misto obezvrijedit i zapustit i nazvat ga Kenjara! A to je praktički bia dnevni boravak tada najvažnijeg čovika na svitu. Sad ti gledaj koji je to paradoks.
Zamisli kako bi to lipo izgledalo da je u Italiji ili Americi. A mi smo je nazvali ‘shit hole’, još se skoro ponosimo time. Prije su tu bar bili punk koncerti, sad zjapi prazan prostor. Prije su se punkeri okupljali na Peristilu (isprid Sv. Duje), sad više nisu, a Kenjara je bila backstage od Peristila, tu su najeksponiraniji splitski punkeri provodili vrime. Sveto je doša na splitski festival s nama, poslali smo pismu, ljudi su je pripoznali… Sveto je odsvira taj koncert s majicon na The Clash i iša ća pit. Ostvarija je želju i iša je u Tri volta kraj Kenjare.
Diskografske kuće u odnosu na DIY?
Miro: Diskografske kuće su važne jer relativno drže monopol mainstreama. Kad smo mi mislili na engleskom, nije toliko toga bilo, bia je Dirty Old koji je bia super, a danas ima više toga.
Grgo: Ima dobrih neovisnih izdavačkih kuća tipa Geenger Records. Prije je bia Moonlee, Dirty Old Empire itd. Tu ima nekih jako dobrih izdanja. Ljudi su u tim izdavačkim kućama puno više angažirani, fokusirani na promociju i dosta su dobro povezani s manjim portalima. U undergroundu funkcionira ta mreža manjih klubova i međusobne promocije kod bendova koji nemaju ni želju ni potrebu izać u mainstream medije. Ti bendovi uspiju doć do svoje publike ciljano i ne zamaraju se time oće li ih se čut npr. na radiju ili će o njima pisat Jutarnji, Slobodna itd. Vjerojatno smo mogli istim putem, al nam je želja ipak bila jedna šira razina i zato smo prezadovoljni šta smo uspili upast na Croatia records.
Življenje od muzike u Hrvatskoj…
Grgo: Nema ga! Mi živimo svaki od svojih poslova. Cilo tržište je takvo da i da se nasadiš na glavu više od 70-ak koncerata u Hrvatskoj i okolici ti ne možeš odsvirat godišnje, šta i dalje nije dovoljno za življenje od glazbe. Nema smisla uopće se zanosit time. Ne idemo u smjeru da ćemo živit od muzike, nego da ćemo šta više svirat i bit spremni šta god se dogodi.
Frane: Od muzike možeš živit u onom momentu hypea, kad te ide, kad sviraš i kad si popularan.
Što kažete na kulturu odlaženja na koncerte kod nas?
Miro: To je opet pitanje Splita. Osta san paf kad smo prvi put došli u Zagreb i svirali u KSET-a. Bili smo headlineri i organizator je diga cijenu, na koju bi nan u Splitu ljudi rekli “Koji je vama đava, šta ste se umislili?” Stavia je amo reć 30-40 kn i bilo je puno. Ljudima je možda gušt čut nešto novo, i to je razlika nas i drugih, reka bi čak možda juga i sjevera Hrvatske. A i u Splitu ćeš pripoznat da si nešto napravia kad svi počnu o tebi žugat. A i uvik se moraš dokazivat iznova, u tom smislu nije baš neka poticajna sredina. To je taj problem sa Spliton, ta neka malograđanština.
Frane: U Splitu je taj problem da ili zavole neki bend automatski bez nekog razloga ili ga ne pripoznaju.
Grgo: Ima i oni moment šta se u Kocke i dalje pokazuje. Ova sezona je bila prebogata programon, al ne moš natirat ljude da uđu na koncert do 11 ipo sati jer je bitno popit bocu vina do jedne i po ure, i onda se tek pojavit unutra ako se uopće i uđe. Meni se sviđa rast u malin sredinama u Dalmaciji, npr. u Sinju ekipa koja radi Sars festival, u Imotskom ekipa iz Yume, u Makarskoj… Manja je zajednica, svi se znaju, dosta su dobri i posjećeni ti koncerti. Lako je u velikom gradu bit alternativac, al aj ti budi metalac u nekom selu u Zagori.
Punk u Hrvatskoj, punk u Splitu, ima li ga?
Miro: Danas je vrime kad bi ljudi tribali pisat ‘punk is dead’, al ne pišu. Više nema toliko ‘čistih’ punk bendova.
Frane: Najveći punk bend po tematici, ne po glazbi, je TBF.
Mislite li da ste s ovim albumom postali malo više pop?
Miro: Reka bi da smo dinamičniji. Uvik želiš nešto novo napravit, proširit horizonte. Za razliku od prije imamo i žešćih, ali i puno lakših momenata.
Grgo: Nismo tili toliko robovat pop formama. Mislin da smo ovin albumom postigli prepoznatljiv zvuk.
Frane: Opasno je i odredit kad te pitaju šta sviraš, kažeš ska punk. E sad, šta je ska punk? Šta je od toga šta mi sviramo ska punk, šta je pop, šta je rock? Široki su žanrovi, ne triba robovat tome, sviraš šta ti je gušt.
Svirali ste i s Gegom…
Grgo: Gego je nakon završetka suradnje s Picigin bendom bia bez benda jedno vrime. Kontakrira nas je prije jedno dvi godine za Novu godinu u Hvaru di smo s njin odsvirali par koncerata i to je tribalo bit to. Al pošto je on specifičan duh i ima je neke nove pisme koje je aranžira uz našu pomoć, i nekih god ipo dana smo svirali koncerte s njin, odsvirali bi i neke naše pisme i njegove u malo drugačijem aranžmanu. I nas bi ljudi čuli, snimili smo i s njin jednu pismu “Jubi san plavo oko”. Dobila je nagradu za najslušaniju pismu na Radio Dalmaciji. Onda su ljudi malo više i za nas čuli, i babe i matere su konačno čule za nas! (smijeh)
Da čujemo još neke čudne situacije s koncerata!
Frane: Najpoznatija je ona kad je Miro zaboravija ponit gitaru na koncert, al tu svi znaju.
Miro: Imali smo nekoliko koncerata nakon kojih su se na tin mistima di smo svirali dogodile pizdarije: ubojstvo u Sesvetama u tom klubu noć posli, u Rijeci silovanje u klubu do istu noć. Al je jedan tiskani medij napisa da smo mi tu svirali pa se skupila čudna skupina ljudi koji slušaju tu glazbu i dogodilo se silovanje u discu do vjerojatno zbog toga (smijeh)… Onda smo svirali na Exitu i spavali u hotelu koji se zapalija nakon dva miseca.
Grgo: U Makarskoj smo svirali 2006. i bila je utakmica Hrvatska – Turska, di je bilo planirano da sviramo na fešti nakon utakmice. Naravno, izgubili smo u zadnji tren i mi bi tribali bit veseli. Molili smo Boga da se nešto dogodi da prestanemo svirat jer su svi bili pokisli, došla je policija i nikad nisan bia sritniji kad san ih vidija. Organizatorica se sukobila s njima jer je mislila da ima pravo da se koncert održi, al je završila u zatvoru. I tako…
