Neobvezujuć i prelagan nostalgični rock

Nova grupa i novi album, ovoga puta isključivo pisan na engleskom, nešto je što, po meni, sigurno nije trebalo Petru Lovšinu. Naravno, to se nije moglo znati prije nego je album izašao, no sada je sasvim sigurno će jedan od najvećih ex-Yu muzičara i dalje imati takav status, ali gledamo li ga, skoro pa isključivo, kroz prizmu Pankrta.

Jer, ovo što je napravio s The Sellers, teško da bi shvatio i pokojni inspektor Clouseau.

“Happy Hour” je nekakva polunostalgična, laganija, doduše dosta slušljiva, ali podosta neodređena ploča, koja je pokušala izvesti pokus objedinjavanja rock ‘n’ rolla, southern rocka, countrya, bluesa, soula, funkya, etna, punka… A ispalo je da su jedino naslovi s naglašenim punkerskim potencijalom oni koji iskaču iz ispodprosječnog svekolikog dojma.

U njima je Pero dokazao da mu takav stil muzike daleko najviše leži (što svi jako dobro znamo), za razliku od većine ostalih, uglavnom lako probavljivih i, bez obzira na stilsku isprepletenost, prejednostavno složenih pjesama, u kojima mi pjevanje čak i djeluje dosta disharmonično.

Pogotovo, recimo, u polubrzoj, neobvezujućoj “Happy Hour”, koju je otpjevao s jamajčanskom pjevačicom Susan Couch, i koja, btw., puno bolje zvuči u momentima kada je ona sama pjeva.

Lagano je ovo, ‘internacionalno’ štivo, uz koje će se sigurno mnogi zabaviti u nekoj ne prenapetoj atmosferi, ali sumnjam da će uspjeti napraviti kakav ozbiljniji proboj na svjetske scene, što mu je izgleda bio cilj.

Zabavit će se sigurno, pogotovo uz neku jutarnju kavicu nakon ugodno prospavane noći, ali teško je očekivati da će ga veći broj konzumenata duže pamtiti i previše puta zavrtjeti u svojem playeru.

Možda bi situacija ipak bila drukčija da se više orijentiralo na pjesme tipa “Remember“, s dosta snažnim gitarama i sveukupnim ritmom, u kojeg se puno bolje uklapaju Petrovi vokali i nekako na tragu The Bossa.

Jednako kao i u punkerskim, izoštrenijim naslovima “Lost Feelings” i, pogotovo, “Second Run” (gitarističke izvedbe). Dok su lutanja između country folka u “Big Sized Memory“, pa sve do dijelova s nekakvim valjda grčkim melosom u “Second Sun“, nešto što mi daleko više liči na pokušaj eksperimentiranja, nego na jasnu vizionarsku želju da se doista napravi, pravi, veliki, drukčiji album.

A Pero je ipak prejaka i preisprofilirana osoba i muzičar da mu nešto takvo definitivno nije trebalo. Ne znam, možda sam još pod dojmom povratničke mini-turneje Pankrta i nedavno odgledanog DVD-a “Nč se ne premakne“, pa nisam objektivan, no meni se, ponavljam, ovo ne čini nekim posebno prihvatljivim muzičkim dijelom.

Poslušati ga treba, to svakako, jer ima nekih aduta, od kojih smo dio otkrili, dio će slušatelji sami, no ne treba i očekivati previše. Možda će u toj varijanti mnogima više i bolje odgovarati negoli je to bilo u mojem slučaju.